Пут свиле, Русија и Скити (2. Део)

РОБЕРТ СТОЈКЕРС – Пут свиле, Русија и Скити (2. Део)


Роберт Стојкерс истражује европску и евроазијску прошлост са циљем да пронађе „конвергенције, а не разлоге за непријатељства“. Истиче да је историја недопустиво редукована на ону западну, а наслеђе низа народа, Скита, Сармата и Словена, занемарено и дубоко потиснуто или избрисано из колективног сећања. Њихово поновно откривање сматра витално значајним за будућност Европе и света

Роберт Стојкерс, белгијски геополитичар фламанског порекла и конзервативни мислилац, близак европској „Новој десници“ у другом делу интервјуа за „Печат“ говори о својим погледима на евроазијски покрет и пројекат „Један појас – један пут“, који по његовом мишљењу представља више од просте алатке за трговину, кризи са којом се суочавају САД и борби против тамошње „дубоке државе“, позадини миграционог притиска на Европу, али и о историји древних Словена.

Присталица сте (нео)евроазијства. То вас јасно одваја од многих, рекли бисмо, заблуделих мислилаца са деснице. Можете ли, у најкраћим цртама, објаснити своје геополитичке идеје?

Заиста ме можете убројати међу присталице неоевроазијства, иако су корени мог евроазијства можда сасвим другачији од оних који се приписују традиционалном или новом руском евроазијству. Ипак, ове различите перспективе нису у односу антагонизма; напротив, оне би могле савршено надопунити једна другу како бисмо образовали један светски антисистемски покрет отпора. Уколико желимо да развијемо снажан евроазијски покрет, најважније је да створимо широку визију историје сваке политичке и историјске компоненте на заједничкој територији Европе и Азије, и да се усредсредимо на проучавање које ће проналазити конвергенције, а не разлоге за непријатељства. Ово је током 20-их и 30-их година предлагао професор Ото Хеч (Hoetzsch) за Западну Европу и Русију.

Стога би први корак био да се у историји пронађе конвергенција између западноевропских сила и Русије као основе за јединство Евроазије. Петар Велики, као што знате, повезао је Русију са Европом отварањем прозора на Балтичком мору, што је, нажалост, довело до опасног рата са Шведском почетком XVIII столећа. Међутим, после преокрета који је наступио у Седмогодишњем рату (1756–1763), Француска, Аустрија и Русија постале су савезници, а територија под њиховом влашћу се проширила од Атлантика до Пацифика, што је, де факто, већ представљало евроазијски савез. Лајбниц, који није био само филозоф и математичар већ и дипломата и политички саветник, био је у почетку прилично неповерљив према Русији која је, као нови „Монголски каганат“ или „Тартарија“, могла да представља претњу за Европу. У следећој етапи, посматрајући с благонаклоношћу развој петровске Русије, он је почео да доживљава џиновску Русију као неопходну територијалну везу која омогућава комуникацију Европе са два стара цивилизацијска простора – Кином и Индијом, које су у то време имале виши цивилизацијски ниво од Европе.

Током кратког периода када су Француска, Аустрија и Русија биле савезници, ове земље су започеле низ значајних евроазијских пројеката: развој снажне француске флоте која се осветила за катастрофални пораз Луја XV у Канади и Индији током Седмогодишњег рата; истраживање Тихог океана, које су предводили руски и француски поморски капетани, заједнички напори Аустрије и Русије да ослободе Балкан и северну обалу Црног мора са Кримом као важним упориштем које ће омогућити стварање прве важне базе руске морнарице у Понту… Овај први евроазијски пројекат avant la lettre минирали су француски револуционари, плаћени и нахушкани од стране енглеских тајних служби под управом Пита, према мишљењу историчара Оливијеа Блана (у Les Hommes de Londres, histoire secrète de la Terreur, 1989). Пит је желео да сруши режим који је развијао флоту, поморске снаге, и који је на тај начин зацртао главне смернице француске спољне политике.

Commentaires